Architecture Criticism Texts

The last Casa a Malicia in Madrid
-on the trail of an architectural foolishness-

Habzburški Madrid
Do sredine šesnaestog veka Madrid je bio dosadni, provincijski kastiljanski gradić, sa jedva dvadesetak hiljada stanovnika, kojima je glavni problem bio kako da ubiju vreme. Jedina politička aktivnost u gradu su bila povremena zasedanja Cortesa, putujućeg kraljevskog suda i parlamenta, koji bi ponekad tu gostovao, ali čije odluke i pompezni proglasi ionako nisu imali nikakvog realnog uticaja na kraljevsku politiku. Zanimljiv je bio koncept odbrane tog grada od eventualnog neprijatelja, zasnovan uglavnom na blefu: grad je bio okružen mnogobrojnim kulama i naizgled visokim zidinama, ali one su bile napravljene ponajviše od blata i nisu imale realnih fortifikacijskih vrednosti. Kraljevi iz austrijske dinastije Habzburg, koja je u to vreme iz obližnjeg Toleda vladala Španijom, veoma su voleli taj gradić i povremeno ga posećivali, najviše zato što su se u njegovoj okolini nalazila odlična lovišta.

Ipak, kada je 1561. godine, kralj Filip II, proglasio Madrid za novu prestonicu, to je bilo ogromno iznenađenje. Kralj se preselio u Madrid, a za njim je krenula beskonačna svita plemića, državnih službenika, ambasadora, redovnika, dvorskih dama, ulizica i kepeca, dakle svih onih koji su  održavali funkcionisanje te velike pomorske imperije sa posedima na četiri kontinenta.

Naravno, grad se tada suočio sa ogromnim nedostatkom stambenog prostora za sve te državne službenike. Rešenje je bilo aktiviranje stare ideje koja se koristila kao privremeno rešenje u sličnim situacijama, naročito u ratnim pohodima ili pri gostovanju putujućeg suda. Donesena je uredba Regalia de aposento, kojom se propisuje da svi vlasnici kuća koje imaju sprat moraju da ga ustupe državnim službenicima, a da za svoje potrebe mogu da zadrže samo prizemlje. Iako očigledno oštećeni i materijalno i u pogledu gubitka sopstvenog komfora i privatnosti, stanovnici Madrida su, u početku, prihvatili takvu sudbinu bez prevelikog gunđanja, ali njihov stav se dramatično izmenio kada su shvatili da ta nepopularna mera ovog puta neće biti privremena, nego da, silom prilika, postaje stalno rešenje. Grad je rastao i rastao, sve više je ljudi dolazilo i koliko god se gradilo, manjak stambenog prostora za državne birokrate postajao je sve veći. Pod najvećim pritiskom bili su oni građani koji grade nove kuće i koji će polovinu novonapravljenog stambenog prostora morati da daju nekim nepoznatim važnim državnim službenicima, …osim ako tu obavezu ne uspeju da nekako izvrdaju.

Kuće zlobe
Ali kao što to u Španiji svi dobro znaju, svaki zakon ima rupu, ili kako oni kažu - zamku. Bogataši su se snašli tako što su davanjem novčanih donacija državi, po nekoj odredbi nekog člana, bili oslobođeni obaveze ustupanja svog stambenog prostora. Pripadnici siromašne većine su morali biti lukaviji i pokazati više inventivnosti. Njihova šansa je bila da naprave kuću koja bi bila proglašena za „neprikladnu“ ili „nedeljivu“. U decenijama koje slede, pravljenje takvih neprikladnih, nedeljivih kuća postala je najcenjenija arhitektonska veština u Madridu. Pravljene su kuće sa velikim „prolazima“, „hodnicima“, „unutrašnjim dvorištima“ i drugim sličnim prostorijama, koje bi postajale stambene, čim prođe kraljevska komisija koja oficijelno konstatuje „neprikladnost“ kuće. Najcenjenija je bila veština skrivanja etaža, pa su pravljene kuće koje spolja izgledaju kao prizemne, ali iza zida se zapravo kriju dve etaže, a u strmom kosom krovu još jedna ili dve. Da bi se to nekako zamaskiralo, pravljena su bizarno velika vrata, prozori su bili visinski raspoređeni u potpunom neredu, pa se od spolja nije moglo naslutiti na kojoj visini se nalazi međuspratna konstrukcija. Možda nije slučajno da je upravo u to vreme u španskoj popularnoj književnosti dominirao „pikarski roman“ koji je slavio mangupsku domišljatost običnog, malog, snalažljivog čoveka. Ništa u stvarnom životu nije bilo pikarskije od madridske stambene arhitekture u šesnaestom i sedamnaestom veku. Smatra se da je u tom periodu u Madridu izgrađeno oko hiljadu takvih zagonetnih kuća, čija se spratnost, funkcija i površina nikako nije mogla sagledati. Takve kuće su službeno nazivane „kućama sa neprikladnom podelom“, kolokvijalno „kućama sa zamkom“, ali vremenom se ustalio mangupski naziv casa a la malicia - kuća zlobe, što je izraz koji se i danas koristi.

Kasnije su se vlasti dosetile, pa su uvele porez za one građane koji nisu pružili gostoprimstvo dvorskoj kamarili, a mogli bi, da im je kuća bila prikladnija. Porez se izračunavao na veoma komplikovan način i vlasnici „kuća zlobe“ su morali da svoju inventivnost dignu na još viši nivo, kako bi izbegli ili smanjili taj porez. Zvanični ulaz je bio na jednom mestu, ali postojali su i drugi, skriveni ulazi, iz dvorišta, kroz tuđi pasaž, iz druge ulice i slično. Rezultat je bio totalni urbanistički haos.

Ali, svemu dođe kraj, pa i zlatnom dobu Španije. Osvajanje kontinenata, indijanski ratovi, gusarske avanture i javna spaljivanja nevernika –  sve je to, već u osamnaestom veku, bila samo romantična prošlost. Carstvo je oslabilo, dvor se smanjio, kraljevi pratioci su izgradili svoje kuće i one „neprikladne kuće“ koje su do tog vremena bile prednost, sada su postale mana. Madrid je bio u urbanističkom haosu, a ljudi su stanovali u kućama koje su namerno pravljene da budu neprikladne. Na jedvite jade su kuće popisane i dobile su adrese, u procesu koji je potrajao osamdesetak godina, a pune ruke posla imao je Mesonero Romanos, madridski pisac i hroničar grada koji je teško prepoznatljivim ulicama davao imena vezanim za njihovu ulogu u gradskoj istoriji. U novim okolnostima su „kuće zlobe“ kao nepraktične za stvarni život rušene i umesto njih su zidane nove, razumno projektovane, prilagođene stvarnim potrebama i dosadno usklađene sa ustanovljenim urbanističkim principima.

„Kuća zlobe“ u ulici Redondilla
Koliko „kuća zlobe“ je ostalo u današnjem Madridu? Naravno, s obzirom na to kako su pravljene, nije ih lako ni definisati ni prepoznati. Neki kažu da ih danas ima samo još tri, drugi kažu da ih ima dve, a treći i to osporavaju. Ali svi se slažu da postoji bar još jedna – i to ona na uglu ulica Redondilla i los Mancebos, u kvartu la Latina. Kuća je u prošlosti  doživela izvesne prepravke, ali raspored prozora i vrata nije diran i jednako je zagonetan kakav je i bio u njenom „najzlobnijem“ periodu. I pored toga što danas imamo otkriven pogled na obe ulične fasade, nije moguće dokučiti gde se nalazi međuspratna konstrukcija između prizemlja i prvog sprata. Svaku zamišljenu horizontalu presecaju neka vrata ili neki prozori, postavljeni na nelogično različite visine. Koliko u stvari ima etaža? Da li postoje unutrašnje stepenice koje menjaju visinsku kotu prvog sprata? U sličnom haotičnom rasporedu su i krovni prozori – „badže“, enigmatično postavljeni na različite visine. Poseta na licu mesta ne rešava zagonetku. Jedva se može baciti pogled kroz jedan od prozora, ali objašnjenja i dalje nema. Tavanica je postavljena neočekivano visoko, a unutrašnjost izgleda nenastanjena i možda je u nekoj rekonstrukciji.
Madrid 2016, ugao Calle Redondilla i Calle de los Mancebos

Ne zaboravimo da je kuća i ranije imala neke rekonstrukcije i ne znamo šta je pritom bilo menjano. Kako li je izgledala u početku? Da li je prvi vlasnik uspeo da nadmudri revnosne habzburške poreznike?

Istorija „kuća zlobe“ nije nepoznata madridskoj stručnoj javnosti, čak je i izvor izvesnog nacionalnog ponosa kao oličenje „pikarskog“ duha i domišljatosti španskog naroda. Ipak, iako je ostala samo još jedna takva kuća ona do sada, koliko mi je poznato, nije stavljena pod zaštitu. Da budemo iskreni, bilo bi zaista nezgodno stavljati pod kulturnu zaštitu nešto što je pravljeno sa namerom da bude „antiarhitektura“.  Bilo kako bilo, treba očekivati da uskoro nestane i poslednji trag takve arhitektonske ludorije u Madridu. To, naravno, neće biti kraj prevarama sa brojem etaža u stambenim zgradama u Evropi, ali nigde to nije bilo tako uspešno i tako masovno kao u habzburškom Madridu.

Darko Veselinović, juli 2016

Top