Architecture Criticism Texts

Square Rapp
-pornographic architecture in downtown Paris-

Square Rapp u Parizu
Na nekoliko minuta hoda od Ajfelove kule, u prestižnom sedmom arondismanu grada Pariza, tamo gde se, već po tradiciji, nalaze domovi pripadnika francuskog plemstva i visoke buržoazije, u svoj svojoj ponosnoj lepoti pruža se Avenija Rapp. U delu Avenije blizu Marsovih polja, između brojeva 33 i 35, nalazi se jedan mali zavijutak, gotovo slepa ulica, nazvan Square Rapp, gde je kulminirala kratkotrajna slava ekstremno dekorativnog arhitektonskog pravca poznatog u Francuskoj kao Art Nouveau. Zasluga je to najekstravagantnijeg pariskog arhitekte tog umetničkog pravca – Jules-a Lavirotte-a, koji je projektovao nekoliko objekata na tom skveru i neposrednoj okolini. Ti objekti, na koje vreme nije imalo uticaja, jer izgledaju kao da su juče sagrađeni, i danas izmame poneki čežnjivi pogled prolaznika.
Square Rapp - levo je sedište Teozofskog društva Francuske

Njihova čar je samo uvećana time što se, u tom zavijutku, nalaze u adekvatnom društvu zgrade Teozofskog društva Francuske, okultne organizacije čiji je društveni uticaj kulminirao u početku dvadesetog veka, uporedo sa Art Nouveau-om. Eklekticistička mešavina drevnih simbola, te knjižara sa ezoteričnom literaturom i teozofsko pozorište, lepo se uklapaju u simboliku potpuno drugog tipa, koju ćemo zapaziti na obližnjim Lavirotte-ovom objektima.

Square Rapp br. 3
Lavirotte-ova stambena zgrada nasuprot teozofske knjižare, na Skveru Rapp br.3, prava je predstavnica Art Nouveau -a, koja se, nažalost, teško sagledava zbog skučenosti prostora.

Objekat je građen 1899. godine, a Lavirott je projektovao ovu zgradu očigledno oslobođen bilo kakvih ograničenja. Na tom objektu je započeo plodnu saradnju sa keramičarem Alexandre Bigot-om, inovatorom, industrijalcem i dizajnerom, koji je gotovo samostalno od građevinske keramike napravio umetnost. Njih dvojica su oblikovali svaki element kompletno keramičke fasade ovog objekta kao posebno vajarsko umetničko delo, a tako su radili i sledeće svoje objekte. Ova zgrada nam, ujedno, ukazuje na suštinu Art Nouveau-a. Ništa ne sme da bude obično. Vrata, stub, balkon..., svaki element zgrade je prilika da se napravi skulptura i to treba iskoristiti. Tu, u jednom od stanova na poslednjem spratu ove zgrade stanovao je i sam Lavirotte.

Svega tridesetak metara dalje, zapravo odmah iza ugla, nalazi se Lavirotte-ov najpoznatiji objekat, zgrada u Aveniji Rapp br. 29, sledeći objekat koji je projektovao. U taj projekat su Lavirotte i Bigot ušli i kao suinvestitori i kao projektanti i nikakve društvene konvencije ih nisu mogle zaustaviti...

Avenue Rapp br. 29 – Lavirotte-ove erotske fantazije
Stambena zgrada u Aveniji Rapp br. 29 najekstremniji je primer arhitektonske ekstravagancije koju Pariz može da ponudi. U skladu sa pariskim običajima u vreme gradnje, na fasadi je originalnim, dekorativnim slovima ispisano ime arhitekte i godina gradnje - arch. Jules Lavirotte 1901., ali solidarnu odgovornost za ono što već više od sto godina gledaju prolaznici u Aveniji Rapp, mora prihvatiti i Alexandre Bigot.
Jules Lavirotte: Avenue Rapp br. 29 - gornji deo fasade

Ono što je ovoj zgradi donelo njenu jedinstvenu, kontroverznu reputaciju je tumačenje mnogih obožavalaca, da pomenemo samo Salvadora Dalija, po kome je njena fasada prepuna erotskih simbola. I zaista, na ulaznim vratima, među uvijenim paunovima dominira očigledno falusoliki osnovni motiv. Kvaka na tim vratima je u obliku omiljenog Lavirotte-ov motiva, guštera, koji u pariskom slengu označava muški polni organ. Iznad vrata je poprsje žene, pa muški akt desno i naglašeno koketni ženski akt levo. Puzavice, koje ih obavijaju, dižu se uvis i uvode nas u druge elemente ove komplikovane fasade, pravo među fantazmagorične ribe i bikove, životinje koje narodna tradicija smatra za najženstvenije i najmuževnije.
Jules Lavirotte: Avenue Rapp br. 29, prizemlje i prvi sprat

Ukras na parapetu prvog sprata se tumači, ni manje ni više, nego kao seksualni akt. Ako je takvo tumačenje fasade ispravno, a zašto ne bi bilo, onda se za ovu zgradu sa pravom može reći da je „arhitektonska pornografija“.

Pa ipak, sve je to bilo u duhu vremena. O atmosferi kakva je vladala u pariskoj arhitekturi tih godina najbolje svedoči podatak da su gradske vlasti raspisale konkurs za dizajn ulaznih vrata na ovom objektu, možda jedini konkurs takve vrste ikada. Pobedio je ugledni skulptor Jean Baptist Larrive.U to vreme, grad je aktivno podsticao arhitektonsku atraktivnost i dodelom cenjene godišnje nagrade za najlepšu izvedenu fasadu. Lavirotte je tu nagradu dobio za ovu „pornografsku“ fasadu 1901. godine, i kasnije, koliko je poznato, bar još jednom, za razigranu fasadu od keramičkih puzavica na Ceramic Hotelu u Avenue de Wagram br. 34 iz 1904. godine.


Avenue de Wagram br. 34 (Ceramic Hotel) – detalj fasade

Rue de Sedillot br. 12
U okolini skvera nalazi se još jedna zanimljiva Lavirott-ova zgrada. To je zgrada u Ulici Sedillot br. 12, iz 1899., koja se gotovo dodiruje sa Skverom Rapp, mada je orijentisana na drugu stranu. Na ovom, još uvek relativno konvencionalnom objektu, Lavirott je oblikovanjem balkona, prozora, ulaznih vrata, stepeništa, erkera i kule iznad ulaza proveravao dokle može da ide sa preterivanjima. Nikakvog otpora nije bilo jer mu je investitorka objekta, grofica Montessuy, dala šansu da se nesputano izrazi. Posle takvog iskustva nije ni čudo što se u sledećim svojim projektima Lavirrote prepustio svim onim maštarijama.

Sama ova zgrada je kasnije imala čudnu istoriju, pa je posle 1930. godine, pod imenom Casa d’ Italia, bila sedište italijanske fašističke organizacije u Parizu, a zatim neko vreme poliklinika „Benito Mussolini“. Uz sve ograde, primetimo da izbor ovog prefinjenog objekta ukazuje na razliku između italijanskog i nemačkog fašizma, koji je svoje otelotvorenje nalazio u objektima bitno drugačijeg arhitektonskog izraza. Danas se u zgradi nalazi italijanska srednja škola "Leonardo da Vinči".

Jules Lavirotte je projektovao, koliko je poznato, ukupno devet objekata koji i danas ponosno stoje u sedmom i osmom arondismanu grada Pariza, sve to u samo nekoliko plodnih godina na samom prelasku u dvadeseti vek. Bio je miljenik sugrađana, dobijao je stručne nagrade i najbolje poslove, živeo u bajkovitom stanu u najlepšem gradu, centru tadašnjeg sveta. Mora da je život izgledao kao san Julesu Lavirottu.

O, da... Ali, ne budimo previše zavidljivi, jer je taj san trajao kratko. Uskoro se sve izmenilo, brzo i temeljno...

Od trijumfa do zaborava
Glavni junak ovog teksta, Jules Lavirotte, i njegov uvaženi kolega Hector Guimard, koji je između ostalog projektovao one šarmantne ulaze u pariske metro stanice, vodeći su predstavnici pariskog Art Nouveau-a. Obojica su (...i pomenuti skulptor Larrive, by the way), došli iz Liona, istih su godina, ista su im bila interesovanja i stil, u isto vreme su bili traženi i uspešni. Nema znakova da su ikada sarađivali, verovatnije je da su bili konkurenti. Ali, poznajete li Guimard-ove objekte? Gde su oni? Pa,... da budem iskren... neki su i srušeni, pa i mnogi od ulaza u metro stanice. Niko se tome nije naročito protivio. Jednostavno, i Guimard i Lavirotte, i druge kolege istog usmerenja, izašli su iz mode, i posle samo par godina od kako su dobijali sva moguća priznanja, niko više nije hteo da ih angažuje.

 Prevladao je drugi trend. Prvoborci novog talasa su dekoraciju proglasili za zločin. Zgrada je proglašena za mašinu za stanovanje, prozor je postao mašina za provetravanje, balkon - mašina za sušenje veša i držanje cveća. Nema tu mesta za zmijolika stepeništa, za gušterolike kvake, erotične fasade i "znate-već-kakva" ulazna vrata. To je, gospodo, kič, loš ukus, nazadno je, to je prošlost, ne vratilo se nikad. Forma je strogo pratila funkciju, a ko od toga odstupi, živi u prošlosti i dostojan je prezira. Nije prošlo mnogo i na fasadu je izašao neobrađeni beton, a grubi tragovi drvene oplate bili su jedini njegov ukras, prvenstveno zato što bi uklanjanje tih tragova bila „neprirodna“ intervencija. U svojoj najčistijoj formi, novi, pobednički, internacionalni stil u arhitekturi, iznedrio je i najčistiji ideal lepote, visoku četvorougaonu skeletnu zgradu, ravne, potpuno staklene fasade. Na toj fasadi se reflektuju druge zgrade u okolini, koje su sve, takođe, visoke, na pravougaonoj osnovi i imaju ravne staklene fasade. Široka publika i stručna javnost bili su oduševljeni. Jer, svi smo tako čisti, tako prefinjeni, ...pobedili smo zarazne bolesti, stigli smo na Mesec...

Za Hectora i Jules-a tu nije bilo mesta. Guimard se malo korigovao, ublažio svoj stil, pokušao je da radi još neko vreme, a onda, rezigniran, potpuno prestao. Uplašen jačanjem fašizma u Evropi, preselio se u Ameriku, gde je umro, nezapažen i zaboravljen. Jules Lavirotte, izgleda, nije ni pokušao da se prilagodi i prosto je odbio da učestvuje u stvaranju nove arhitekture. Umro je tiho u Parizu, a već sledeće godine su italijanski fašisti kupili njegov objekat u Ulici Sedillot i u njemu napravili parisko sedište svog pokreta.

A sada, posle toliko godina, upitajmo se, u njihovo ime, još jednom (...ali tiho, da nas neko ne čuje): da li će kvaka lošije otvarati vrata, ako je u obliku guštera, da li će se soba lošije provetriti kroz zaobljen prozor, da li će voda sporije ulaziti u slivnik sa ovalnim rešetkama, te da li umetnost, kad izađe iz muzeja i dođe na fasadu, postaje kič?

Odgovori na sva ta pitanja, osim na ovo poslednje, očigledni su, i ona su ovde postavljena samo iz retoričkih razloga, a na to poslednje pitanje svaka generacija mora da da svoj odgovor.

februar 2012.
Darko Veselinović

Top