Architecture Criticism Texts

Theater Tuschinski
-cinema on the devil’s corner-

Abraham Tuschinski i njegov san
Abraham Icek Tuschinski je imao samo 17 godina kada je 1903. godine, bežeći od pogroma, iz rodne Poljske krenuo u Ameriku. Privremeno se zaustavio u Roterdamu, čekajući dalji prevoz, a onda je odlučio da ostane baš tu i da ostvarenje svojih snova pokuša u Holandiji, koja je ionako nešto najbliskije Americi što se može naći na starom kontinentu.

Filmovi su, u to vreme, bili nova opštenarodna strast i Tuschinski je to pametno iskoristio. Kada je imao 25 godina već je otvorio svoja prva četiri bioskopa u Roterdamu i kasnije, u tom gradu, bar još jedan, veći i lepši od ostalih. Uspešan rad tih bioskopa doneo mu je zavidno bogatstvo i stidljivo odškrinuo vrata društvenog sloja kome je težio, sloja obrazovanih i otmenih pripadnika visoke klase.

Kada je Abraham Tuschinski bio za to finansijski spreman odlučio je da ostvari svoj najveći san: da napravi najbolji i najlepši bioskop na svetu. Kupio je plac u centru Amsterdama, kod Rembrantovog trga, u ulici Reguliersbreestraat,  na mestu poznatom i kao  Duvelshoek - Đavolji ćošak.

Za izradu projekta angažovao je stručno potkovanog, ali ne preterano poznatog arhitektu Hijman Louis de Jong-a, kome će često sam davati projektantske instrukcije, mešajući se, bez kompleksa, i u najužu struku. Tako je u periodu 1918-1921 nicao kompromisni objekat, rezultat naizmeničnih perioda saradnje i svađa između rutiniranog arhitekte i bogatog bioskopskog magnata. U želji da pogode duh vremena i ukus publike napravili su objekat koji danas tumačimo kao kontroverznu mešavinu nekoliko arhitektonskih stilova:
  •  Art Nouveau – a, stila koji je bio već napušten,
  •  Art Deco- a, stila koji još nije bio formiran,
  •  Amsterdamske škole, stila za objekte druge namene,
  •  
i najvažnijeg stila:  
  • ličnog ukusa g.Tuschinskog.
  •  
Pojednostavljeno, ipak se može govoriti o prvenstveno Art Deco objektu, jednom od prvih te vrste na svetu.  

Preteča Art Deco-a 
U vremenu posle Svetskog rata, red je počeo da se vraća u arhitekturu. Asimetrične fasade, zakrivljeni prozori, zaobljeni zidovi, keramičke puzavice, gušteri i paunovi na fasadama, očaravajuća obeležja Art Nouveau – a, ostali su u prošlosti i arhitektura se vraćala svojim ovozemaljskim korenima. Osnovni pravac je vodio ka potpunoj prevlasti funkcije, eliminisanju dekoracije, izraženoj konstrukciji u jasnim vertikalama i horizontalama i to je na kraju postao „internacionalni stil“, koji je, u svojoj konačnoj formi, osvojio srca široke publike i stručne javnosti. 

Ali, neki koji su krenuli za takvim idejama zastali su na pola puta. Želeli su funkcionalnost, čistotu i red, ali bilo im je žao dekoracije. Fasade su, doduše, ponovo postale simetrične, konstrukcija u principu jasna, ali ne i vidljiva, dekoracija skromnija i stilski redukovana, često ograničena samo na jedan, za to određeni deo fasade. Umesto razigranih motiva sa cvećem, lišćem, puzavicama, gmizavcima i pticama, postali su aktuelni krajnje stilizovani motivi, ponekad čisto geometrijski, ostatak zakasnelog kubizma.

Ako naglašavamo suštinsku sličnost Art Nouveau zgrada sa pozorišnim posterima Alfonsa Muhe, a objekata internacionalnog stila sa slikama Maljeviča i Mondrijana, onda su Art Deco zgrade analogne stripovima o Betmenu. Tako izgrađene objekte je pristojna, visokoestetizovana elita, u najboljem slučaju, jednostavno ignorisala, i nije smatrala da taj pristup arhitekturi uopšte zaslužuje neko ime. 

Ali, ono što je za jednu generaciju kič, za sledeću je stil. Sve ono što mislite da vam se na današnjim objektima ne sviđa i što vas nervira, sledeća generacija će proglasiti za autentični stil, dati mu ime, specificirati mu karakteristike, tumačiti uticaje i visokoparno ih opisivati u disertacijama. Tako je Art Deco prepoznat kao autentični stil tek 1960-ih, kada je prvi put i nazvan tim imenom, izgleda u nekom engleskom časopisu. Za objekte u Art Deco stilu danas se smatra da su neodoljivo retro, da odišu verom u budućnost, da su predivni u svojoj naivnosti, te da su vredni spomenici kulture.


Ni Theater Tuschinski u Amsterdamu,  preteča tog stila, nije bio nikakav izuzetak , pa je umetnički pogled na njega prošao ceo opisani ciklus. Bio je to bolan proces. Već u toku gradnje, ni sam arhitekta nije više mogao da istrpi stalne estetske konflikte sa investitorom. Posle jedne u nizu svađa, najzad je dobio otkaz, pa su za uređenje enterijera angažovana druga dvojica arhitekata: Pieter de Besten i Jaap Gidding. Kada je bioskop završen i kada je keramička fasada, u stilu koji nema svoje ime, osvanula u ulici Reguliersbreestraat , stručna arhitektonska javnost bila je jednoglasna i objekat je ispratila negativnim, oporim, pa i uvredljivim kritikama.        

Theater Tuschinski 
Ali, avaj, publika je bila oduševljena... Ulazni foaje je bio tako oblikovan i osvetljen da vas direktno uvodi u svet nestvarnog. Na zidovima su bile bogate tapete, ukrasi od tamnog, egzotičnog drveta, keramike i bronze. Lavirint hodnika vodio je u nekoliko sala. U jednoj sali je bio kabare, u drugoj japanska soba za čaj, treću je krasio marokanski enterijer. Ali, velika sala je bila pravi spektakl. Izgledala je kao svečana sala neke evropske nacionalne opere sa dva nivoa balkona i 1200 mesta. Inovativni sistem klimatizacije i ventilacije omogućavao je jednake termičke uslove u svim delovima sale. Zvuk pozorišnih orgulja vodećeg američkog proizvođača Wurlitzera pratio je tada još uvek neme filmove. Osim toga stalno je bio zaposlen i orkestar sa 16 instrumenata i sala je često korišćena za žive koncerte najpoznatijih svetskih muzičara. Prilikom renoviranja 1936., na pod je postavljen luksuzni, vuneni tepih, jarkih boja, dubok 5 cm, istkan u Maroku. Pedesetak godina kasnije zamenjen je istim takvim, takođe marokanskim , koji je i danas tamo.


Za vreme nemačke okupacije, bioskop je nazvan Tivoli, jer je Tuschinski bilo očigledno jevrejsko prezime. U njemu su sledećih par godina bili prikazivani isključivo nemački filmovi, pa je amsterdamska publika bojkotovala svoj omiljeni bioskop, okrenuvši se pozorištu, gde je bar gledala svoje glumce i slušala svoj jezik.

Abraham Tuschinski, kao pripadnik pogrešnog naroda, uhapšen je i deportovan u Poljsku, sumornu zemlju svog rođenja, iz koje je kao mladić pokušao da zauvek pobegne. Kada je ubijen u Aušvicu, 17.septembra 1942., nad njim se, na jezivi način zatvorio ceo životni ciklus. Niodakle nije pobegao, ni od čega nije pobegao.

Dve godine kasnije u Aušvicu je ubijen i njegov najbolji neprijatelj, arhitekta Hijman Louis de Jong , suparnik u bici kod Đavoljeg ćoška, rival iz vremena kada su, na istom objektu, obojica gradila svako svoje remek-delo i kada nisu ni znali da su te njihove vatrene svađe nešto najbolje što su uopšte imali u životu.  

Posle rata, bioskop je vratio svoju slavu i danas sija najvećim sjajem. U njemu se tradicionalno održavaju sve velike holandske filmske premijere. U takvim prilikama crveni tepih se rasprostre po ulaznom stepeništu i trotoaru da bi preko njega velike svetske glumačke zvezde zakoračile na još luksuzniji, svečaniji, marokanski tepih u amsterdamskom hramu iluzija.  

Bioskop je temeljno rekonstruisan u periodu 1998-2002, proširen je, i sada ima 6 sala, ali za originalni utisak treba otići u veliku salu u kojoj, pored običnih sedišta, postoje i specijalna ljubavna sedišta za dvoje i posebne privatne lože gde se gledaocima služe sirevi i vino. Marokanski salon i japanska soba za čaj još uvek su tu, lepši nego ikad.

Šta građani Amsterdama, koji odrastaju u okruženju Rembrantovih, Vermerovih i van Gogovih dela, danas misle o umetničkim, arhitektonskim vrednostima ovog bioskopa? Amsterdamci su, kao što svi znamo, pragmatični ljudi slobodnog duha, tolerišu lake droge, poštuju lepotice pod „crvenim fenjerima“ i odlaze u svoj omiljeni bioskop, pre svega da neopterećeno uživaju u životu. Uostalom, više ćete danas platiti ulazak u Theater Tuschinski da gledate Džemsa Bonda, nego u Rijksmuseum da gledate Rembranta, Vermera i Fransa Halsa zajedno.

februar 2013.
Darko Veselinović

Top