Architecture Criticism Texts

Three caravanserais in Skopje
-Ottoman architectural heritage-

Poslednjih godina se o skopskoj arhitekturi govori uglavnom pežorativno, pre svega u svetlu kontroverznih objekata i spomenika koji se, pod presudnim uticajem politike, dižu sa obe strane reke oko Trga Makedonija. Time se čini duboka nepravda prema mnogim neimarima koji su vekovima oblikovali ovaj drevni grad. U svojoj bogatoj istoriji Skoplje je bilo, između ostalog, prestonica i Bugarskog i Srpskog Carstva i sedište Kosovskog vilajeta, uvek kada su oni bili na svom vrhuncu, pa je tako postalo neprežaljeno, mitsko mesto za male, zavađene, balkanske narode. Graditeljska baština Skoplja je, doduše, manje bogata nego njegova istorija, jer su jedan veliki požar i dva razorna zemljotresa uništili mnogo toga. Na svu sreću, jedan deo grada, i to onaj najzanimljiviji, manje je stradao, i uspešnije je obnavljan posle svake katastrofe, pa je dočekao naše vreme.

 

Stara skopska čaršija

Dovoljno je da čovek sa Trga Makedonija pređe reku preko starog osmanskog,  kamenog mosta, prošvercuje se uz ogradu nekih večitih gradilišta i ambijent se menja u potpunosti. Srećom, naša generacija ima tu privilegiju da još uvek može da oseti autentični duh orijentalne, starobalkanske čaršije. Stara skopska čaršija ( ili Turska čaršija) sa svojim krivudavim ulicama i zlatarama, ćevabdžinicama, berbernicama, čajdžinicama, te drugim orijentalnim radnjicama, živi danas punim životom, gotovo isto kao i pre tristo godina. Ćevapčiće, čiji miris mami sa svih strana, nikako ne treba propustiti, a ostaje misterija kako već samo stotinjak kilometara na sever niko ne ume da napravi tako ukusnu šopsku salatu kao što se pravi na ovom mestu. Prvi pozdrav mušteriji je često na turskom, kao u Prizrenu, mada se češće koristi albanski, a najčešće makedonski jezik. Srpski znaju praktično svi, a mnogi znaju i engleski. U čaršiji je pisanje na makedonskom izrazito liberalno jer se, ravnopravno sa zvaničnom ćirilicom, često koristi latinica, ponekad po srpskohrvatskoj, a ponekad po albanskoj ortografiji, što se ne viđa u drugim delovima Skoplja. U okviru stare čaršije nalazi se i zelena pijaca koja se zove Bit pazar (buvlja pijaca, na turskom), pa se ponekad taj izraz koristi i za celu staru skopsku čaršiju. Spontano urbanističko formiranje stare čaršije počelo je u 11. ili 12. veku, ali najlepši i najznačajniji njeni objekti potiču iz 15. veka, i danas ih možemo smatrati očuvanim i autentičnim. Među njima su tri karavansaraja (...to jest, "hotela"), dva hamama (javna kupatila), bezistan (...pa, recimo, "robna kuća"), džamije i pravoslavne crkve, objekti koji svedoče o značaju, bogatstvu i kulturi ovog grada. Ali, u ovom tekstu, usmerimo svoju pažnju na stare skopske karavansaraje.

 

Standardna arhitektura karavansaraja

Karavansaraj (saraj=palata, na persijskom) je tradicionalno oblikovan objekat, prilagođen za odmor ljudi i životinja, građen na mreži karavanskih puteva koja se protezala preko tri kontinenta. Oni su bili postavljeni na oko dan putovanja jedan od drugoga, ako je potrebno i u pustinji, tako da karavan uvek može da prespava u karavansaraju, umesto da bude izložen drumskim razbojnicima. Građeni su širom područja koje je obuhvatalo veliki deo Azije, Jugoistočnu Evropu i Severnu Afriku, i pružali su znatno viši standard usluga gostujućim trgovcima nego odgovarajući zapadnoevropski objekti tog vremena. Osnovni tip karavansaraja razvijen je u Persiji oko 10. veka i brzo je dobio svoju osnovnu, opšteprihvaćenu formu, pa je njihovo projektovanje bilo ujednačeno i  standardizovano širom celog područja gradnje, uz nevelike varijacije. Osnova je, po pravilu bila kvadratna, sa velikim atrijumom u sredini u kome smeštani konji ili kamile. Spoljni zidovi su fortifikacioni, bez otvora i štitili su od bandita. Obično postoji samo jedan ulaz u karavansaraj, na sredini jednog od zidova. Na uglovima su kule, a često postoje i bastioni na sredinama spoljnih zidova. Po obodu atrijuma su ćelije za putnike, tipično sa prizemljem i jednim spratom. Toaleti su u kulama na uglovima. Između ćelija i atrijuma je, obično, trem. U karavansarajima Srednje Azije, na sredinama stranica, prema unutra, često su bili ejvani, odnosno zasvođeni prostori otvoreni samo na jednu stranu, prema atrijumu, ali to nije bilo karakteristično za balkanske karavansaraje. Tipični karavansaraj je nudio vodu i hranu za ljude i životinje, uslugu pranja, odmora, zaštite, pripremu za religiozne rituale, a često i mogućnost trgovine. Umesto dugačke reči persijskog porekla u Turskoj se radije koristila reč han i u tom obliku se ona koristi i u srpskom, a na makedonskom prosto  - „an“. Dakle, u staroj skopskoj čaršiji postoje tri karavasaraja i zovu se: Suli an, Kapan an i Kuršumli an.

 

Suli an
Najstariji od tri skopska hana je, izgleda, Suli an iz prve polovine 15. veka. U ranijim spisima se pominje kao "stari", a kasnije je dobio ime Suli (suli=voda, na turskom). Ime je dobio jer se nalazio uz reku Seravu, koja je proticala uz njegovu istočnu stranu i ulivala se u Vardar u centru Skoplja. Kasnijim veštačkim uređenjem vodotokova, korito reke je pokriveno, pa voda sada teče ispod površine tla, a iznad nje je današnja Bitpazarska ulica.

Anonimni projektant ovog objekta se, u suštini, držao ranije opisanih osnovnih principa projektovanja karavansaraja, uz razumljiva prilagođenja. Han je formiran na približno kvadratnoj osnovi, stranice oko 38 metara. Kula i bastiona nema, a tradicionalni fortifikacioni zid je danas okružen sa spoljne strane vencem malih radnjica, pa se ne sagledava u potpunosti. Imao je dva ulaza, jedan iz glavne čaršijske ulice sa zapadne, a drugi prema reci Seravi sa istočne. Ima dve etaže sa tremovima i središnji atrijum. U prizemlju je bilo 27 prostorija, koje su na severnoj strani služila kao štale, a na ostalima kao skladišta robe. Na spratu je bilo 30 soba za putnike, svaka sa odžakom za grejanje. Objekat je zidan kamenom i opekom, tremovi su sa moćnim lukovima i debelim stubovima. To ga nije spaslo teških oštećenja prilikom oba velika zemljotresa ( 1555. i 1963.) i požara iz 1689., ali svaki put je uspešno rekonstruisan, ne baš u prvobitnoj formi.

Objekat je služio kao han do kraja 19. veka, zatim kao magacin i zanatski centar.  Danas je u njemu likovna akademija i za posete je otvoren samo prepodne.

Kapan An

Kapan an je građen u drugoj polovini 15. veka po nalogu Ise-bega Isakovića. Osim što je služio kao han, bio je i mesto trgovine, između ostalog i krupnom stokom. Očigledno se tu nalazio i veliki kapan (kantar, terazije) za merenje težine krupne stoke, po kome han nosi ime. I ovaj han je projektovan po istim principima kao i ostali skopski hanovi i ima mnogo sličnosti sa Suli anom. Na kvadratnoj je osnovi sa stranicom od oko 35 metara, ima dve etaže, dva suprotno orijenisana ulaza, trem na obe etaže i atrijum u sredini. Nema kula ni bastiona, a slično kao Suli an, okružen je radnjicama na spoljnjem zidu.

Zidovi su, masivni, zidani u vizantijskom stilu, naizmenično od kamena i opeke, a stubovi trema na spratu su drveni. Ima 20 prostorija za robu u prizemlju i 24 sobe na spratu. Štale su bile na istočnoj strani. I ovaj han je pretrpeo značajna oštećenja od požara i zemljotresa i svaki put je morao biti obnavljan. Osnovnu funkciju obavljao je sve do Drugog svetskog rata, a danas su u njemu ugostiteljski objekti u prizemlju, a različita udruženja i kancelarije na spratu. Omiljeno je mesto turista koji su u atrijumu hana nagrađeni neobičnom tišinom u sred gradske buke.

 

Kuršumli an
Kuršumli an, iz 16. veka, dobio je ime po turskoj reči za olovo (kuršun=olovo), jer je imao krovni pokrivač od olovnog lima. Olovo je vekovima bio omiljeni materijal za pokrivanje značajnih javnih objekata. Meko je, lako se oblikuje i savijajući ga prstima majstor- krovopokrivač je lakše mogao rešiti problematične detalje. Međutim, velika potražnja olova za proizvodnju municije u ratnim vremenima, zapečatila je sudbinu olovnim krovovima, pa su jedan po jedan pretapani u "kuršume". Sa krova ovog hana olovo je skinuto za vreme Prvog svetskog rata i od tada je on pokriven ćeramidom.

Osnovno oblikovno i funkcionalno rešenje Kuršumli ana, ne razlikuje se mnogo od ostala dva skopska hana koja ovde predstavljamo, ali on je imao specijalizovane anekse koji su mu davali poseban kvalitet. Glavni deo hana je dvoetažni, sa dvoetažnim tremom, bez kula i bastiona, zidan u naizmeničnim slojevima kamena i opeke. Osnova je praktično kvadratna sa stranicom od oko 40 metara. Krov je formiran od niza piramidalnih kupola, pa je zbog rešavanja komplikovanijih detalja bilo potrebno pokrivanje olovom. Ulaz je na južnoj strani, prema centru čaršije. U sredini glavnog dvorišta nalazi se fontana. Han ima poseban aneks na severnoj strani sa štalama za stoku i tovarne životinje. U prizemlju glavnog dela ima 28, a na spratu 32 prostorije. Pošto su životinje bile u posebnom aneksu, prizemne prostorije su služile samo za smeštaj robe. Sobe za spavanje ljudi bile su na spratu i svaka je imala svoj kamin. Uz han su bili džamija i hamam, ali zemljotres ih je uništio.

Kuršumli an je bio mlađi, veći, lepši i luksuzniji od druga dva. Više od dva veka vršio je svoju osnovnu funkciju, a kasnije je bio vilajetski zatvor (nota bene: primetimo da je arhitektura zatvora vrlo slična arhitekturi karavansaraja) . Kroz najveći deo dvadesetog veka, pa do danas služi kao muzej, prvo kao Muzej Južne Srbije, pa kao Arheološki muzej, a danas kao deo Muzeja Makedonije, ali izgleda samo za smeštaj materijala, jer na ulazu u han neumoljivo stoji katanac.



 

Vakifi - zadužbinari
 Kada gledamo današnje političare kako nesebično zabavljaju narod pripisujući lično sebi izgradnju značajnih građevina, ne možemo a da ne primetimo da je tako zapravo bilo oduvek. Iako je osmanska arhitektura cvetala nekoliko vekova, nije baš mnogo neimara izašlo iz anonimnosti. Tako ni za objekte u staroj skopskoj čaršiji mi ne znamo ime projektanata, nego samo imena političara koji su obezbedili finansiranje. Na prvi pogled, u osmanskom društvenom sistemu, to ima izvesnog smisla, jer su značajne javne zgrade bile njihove dobrovoljne zadužbine, vakufi, koje oni daruju zajednici za opšte dobro. Ali, ne budimo naivni, oni su na takav čin bili „snažno podsticani“ od strane više vlasti i na taj način su otplaćivali svoj visoki društveni položaj. Ta dobrovoljnost je bila samo formalna, a suštinski je predstavljala način finansiranja sličan današnjim fondovima. Generalno je važilo da, što je osmanski upravitelj neke teritorije bio sposobniji, obrazovaniji, hladnokrvniji birokrata, graditeljstvo bi više cvetalo. Upravo takav je bio Isak-beg (ili Ishak-beg), zadužbinar (vakif) nekih značajnih objekata skopske čaršije.

 Ali, njegov usvojeni sin, etnički Srbin, Isa-beg Isaković (ili Ishaković), koji ga je nasledio u službi, bio je i znatno više od toga. I on je bio moćan političar i vešt birokrata, ali osim toga, bio je iskreno posvećen graditeljskim poduhvatima, i u tom pogledu se njegov uticaj oseća do danas. U svojoj raznovrsnoj vojnoj i političkoj karijeri, Isa -beg je osnovao grad Sarajevo i odredio njegov razvoj sa nekoliko ključnih zadužbina. Na sličan način je osnovao gradove Šabac i Novi Pazar i svi ti gradovi, postavljeni na strateške lokacije i danas postoje i razvijaju se. Grad Skoplje zadužio je sa nekoliko ključnih objekata.

Pokušajmo na kraju ovog malog izleta u prošlost da rekonstruišemo vreme nastanka i zadužbinare za najvažnije svetovne objekte stare skopske čaršije.

 

Suli an prva polovina 15. veka Isak-beg

Bezistan sredina 15. veka Isak beg

Čifte amam sredina 15. veka Isa-beg Isaković

Kapan an druga polovina 15. veka Isa-beg Isaković

Daut-pašin amam druga polovina 15. veka Daut-paša

Kuršumli an sredina 16. veka Muezin hodža Al- Ma´dini

 Sve u svemu, mislim da možemo da budemo zadovoljni. Mnogi nekad lepi i veliki karavansaraji širom Bliskog istoka i centralne Azije prepušteni su danas pesku, zmijama i škorpijama, ali ova tri u Skoplju, delimično renovirana i rekonstruisana, sa novim savremenim namenama, žive i danas u centru stare čaršije.

 Darko Veselinović, jun 2012

Top