Tekstovi o arhitekturi

Naravno, uvek je to tako, zgrade namenjene društvenoj eliti privlače najveću pažnju. U Kini su to velelepne palate i hramovi pravljeni za pripadnike političke, ideološke i ekonomske elite te velike zemlje.  U Pekingu, tradicionalnom sedištu političkih moćnika, u prvom planu su objekti carske porodice i njihovih komunističkih naslednika, a u Šangaju, centru ekonomske moći, pažnju privlače vile, klubovi i hoteli domaćih i stranih kapitalista. Svi ti objekti podstiču maštanja o uzbudljivom životu sa ukusom luksuza i mirisom orijentalnog glamura.

Ali, ne dajmo se prevariti, stvarni život običnih, malih ljudi je nešto sasvim drugo. Da bismo zavirili u njihov život, posvetimo ovog puta svoju pažnju tradicionalnim stambenim četvrtima običnih kineskih građana u dva najvažnija i najveća kineska grada, a dodatni motiv neka bude to što te četvrti neumitno nestaju pod uticajem kineskog ekonomskog razvoja, pa nije sasvim jasno da li će išta autentično od njih uopšte biti sačuvano.

Takve tradicionalne stambene četvrti u Pekingu se nazivaju hutong, a u Šangaju se za njih ravnopravno koriste termini lilong i longtang. Ukratko, i hutong i lilong su pravougaone četvrti smeštene između četiri glavne ulice, obično oko 200-300 metara dužine i širine, u koje se može ući samo kroz dve-tri kapije, pa se onda kroz mrežu uskih pasaža dolazi do pojedinačnih kuća.

Šangaj 2014. U podnožju oblakodera može se zapaziti starinski stambeni kvart - lilong

I pored te osnovne sličnosti, razlike između pekinškog hutonga i šangajskog lilonga su velike, pre svega zbog različite istorije i fizionomije samih tih gradova. Peking (bei jing = severna prestonica) je stari, tradicionalni grad, sedište neprikosnovene carske vlasti, daleko od mora, čiji stanovnici nisu imali priliku da uopšte vide nekog stranca i u kome je carska vlast izgledala večna i čvrsto zasnovana na nebeskim taoističkim principima. U takvim uslovima hutonzi su formirani pre više vekova i bili su oličenje drevnih, „večnih“ principa kineske filozofije i na njima zasnovane prastare seoske graditeljske tradicije.

Šangaj (shang hai = na moru) je moderni, kosmopolitski, liberalni grad koji je naglo narastao u 19. i 20. veku u vreme dominacije evropskih doseljenika i u tom periodu je spontano formiran lilong, popularni oblik stanovanja, koji je praktično zahvatio ceo grad. Arhitektonsko formiranje prvih stambenih naselja u Šangaju je imalo sličnu, mada manje strogu, taoističku bazu, onako kako je ona tumačena u selima istočne Kine, ali ubrzo se sve promenilo pod presudnim uticajem jedne specifične zapadnoevropske graditeljske tradicije.To je bila tradicija izgradnje kuća u nizu, koja je karakterisala doba industrijske revolucije, kada je priliv stanovništva u evropske gradove bio najveći i kada se to pokazalo kao najekonomičnije prihvatljivo rešenje.

Hutong – tradicionalna stambena četvrt u Pekingu
Način na koji je oblikovan pekinški hutong  usko je povezan sa principima tradicionalne kineske metafizike. Kina je vekovima bila jedna zatvorena, samodovoljna zemlja, arogantno uverena u svoju superiornost nad narodima ostatka sveta, a grad Peking je bio zemaljsko oličenje savršenog  reda koji vlada na nebu. U centru grada, kao kontrapunkt nebeskoj zvezdi Severnjači, nalazi se carska palata - Zabranjeni grad, čije je unutrašnje uređenje model zemaljske forme nebeskog savršenstva.  Sam Zabranjeni grad ima oblik pravougaonika sa stranicama u savršenom pravcu sever-jug i istok-zapad, što je dovelo do toga da su sve ulice u Pekingu, do današnjeg dana, tako orijentisane i pored svih kasnijih društvenih i graditeljskih promena.

Doseljenici u grad gradili su svoja porodična imanja, jedan do drugoga, po tradicionalnom modelu koji je već vekovima bio ustanovljen u selima severne Kine iz kojih su oni dolazili, a njihovim planskim grupisanjem u prostoru između glavnih ulica nastao je hutong.

Takvo tradicionalno seosko imanje, poznato kao siheyuan, i samo je oličenje drevne kineske metafizike. Ono se sastoji od unutrašnjeg dvorišta sa kućama strogo određenih namena, na sve četiri strane oko njega. Zanimljivo je da su kuće običnih građana, pa i visokih činovnika,koji su stanovali u blizini Zabranjenog grada,  bile skoro potpuno iste, uvek prizemne, sa tradicionalnim konkavnim krovovima i isključivo sive, jer su boje (crvena, zlatna, plava…) bile rezervisane samo za objekte carske porodice. Uređenje prostora je bilo usklađeno sa feng šui-jem, to jest, principima tokova mistične životne energije, a krajnji rezultat je bio čudna mešavina racionalnosti i praznoverja. Danas, na Zapadu, na feng šui gledamo kao na simpatično, neškodljivo pomodarstvo i raduje nas kad primetimo poneku sličnost sa našim, zapadnim, racionalnim rešenjima. Manje simpatično to izgleda kad pomislimo da su se naše kolege, stari kineski graditelji, rađali, živeli i umirali u svetu „dobrih“ i „loših“ duhova, a da se nikad i ne upitaju šta od toga ima, a šta nema stvarnog ovozemaljskog smisla.

Ulaz u dvorište siheyuana je bio sa one strane odakle dolazi „dobra energija“, a za sprečavanje „zle energije“, zidani su posebni, samostojeći  zidovi, koji ničemu drugom nisu služili.  Glavna kuća siheyuana je, međutim, potpuno racionalno, bila uvek na severnoj strani da bi bila usmerena prema jugu. Postavljanjem jednog do drugog siheyuana,dobija se tradicionalni pekinški stambeni kvart – hutong. Sve se to se savršeno uklapalo u plansku gradnju carske prestonice, gde je sve u pravcu savršenog severa, juga, istoka ili zapada. Formiranje savremenog Pekinga i hutonga u njemu je počelo još u 13. veku, u vreme vladavine mongolskog cara Kublaj-kana koji je cenio i podržavao tradicionalnu kinesku kulturu. S tim u vezi, primetimo da su siheyuan i hutong  reči mongolskog porekla i pored svoje suštinske vezanosti  za kinesku tradiciju.

Dok su carska vlast i vera u kosmički red bili čvrsti, bila je čvrsta i takva struktura hutonga. Ali kako se carska vlast počela klimati, tako se narušavao i red u stambenim četvrtima podanika, pa su se imanja delila i okretala, što je komplikovalo ulaze u dvorišta i tok saobraćaja u kvartu. Sa propašću carstva, njihova tradicija je počela da se gasi i hutonzi su se pretvarali u haos, a poslednjih decenija se oni masovno ruše da bi oslobodili prostor za bulevare i višespratnice.

Peking 2014. Levo-ulaz u jedan siromašni pekinški hutong. Desno- pogled odgore na hutong. 

U  haosu krovova,  ipak se nekako  može  zapaziti tradicionalno dvorište sa četiri kuće oko njega. Neki krovovi su tradicionalni, konkavni, a drugi  su u evropskom stilu.

Preostali hutonzi su danas ograđeni zidovima, daleko su od očiju i teško im je prići. Ako i dođete do nekog od njih, ulazak unutra je praktično zabranjen za strance, a u svakom slučaju krajnje neprijatan, jer se osećate kao nezvani gost koji ulazi u intimni prostor najsiromašnijih stanovnika grada. Navodno, unutar tih siromašnih  hutonga, oseća se jak miris urina.

Gradske vlasti Pekinga su iskazale nameru da neke od tradicionalnih hutonga zaštite od rušenja, ali tek treba da vidimo kako misle da to sprovedu.

Lilong – stambeni kvart u Šangaju
Formiranje savremenog Šangaja počelo je 1842, kada su kineske vlasti bile prisiljene da dopuste strancima useljenje i pokretanje biznisa u tzv. „Koncesijama“,  ograničenim zonama sa posebnim pravnim sistemom. U novim okolnostima usledio je veliki ekonomski uspeh grada koji je kulminirao u periodu između dva svetska rata. Iako to u početku nije tako zamišljeno, naseljavanje Kineza u „Koncesije“ uskoro je bilo potpuno liberalizovano i u grad su se naseljavale pridošlice u tako velikom broju da je Šangaj postao jedan od najvećih, ako ne i najveći grad na svetu. Potreba za stambenim prostorom je bila ogromna, pa su lokalni graditelji morali da pronađu pravu formulu kako da stanovnike iz okolnih provincija, sa njihovim načinom života uklope u grad kojim vladaju stranci.

Prva ideja je bila, naravno, da se i u gradu prave tradicionalne kuće uobičajene u okolnim selima. Udaljene od centra političke i verske moći, seoske kuće u tom delu Kine bile su pod znatno slabijim uticajem  feng šui-ja i taoističke tradicije od onih u okolini Pekinga. To su bile jednospratne drvene kuće za širu porodicu, velike širine prema ulici, sa, po pravilu, pet prozora okrenutih prema glavnoj ulici. Ali, uticaj stranaca i brza društvena evolucija temeljno su izmenili tu tradiciju. Porodice su postale manje, kuće dvospratne, ali uže, sa samo dva prozora prema ulici, a stranci su, iz protivpožarnih razloga, zabranili upotrebu drveta.

Tako je, u drugoj polovini 19. veka, nastala tradicionalna šangajska kuća – poznata kao šikumen  i sledećim decenijama osvojila praktično ceo grad. Pokazalo se da je  šikumen vrsta kuće koja je izuzetno pogodna za formiranje „kuća u nizu“ što je doslovno prenesena ideja iz doba industrijske revolucije, kada se Evropa suočila sa sličnim izazovom masovnog preseljenja stanovništva u grad. Sama reč šikumen kojom označavamo tradicionalnu šangajsku kuću u nizu, doslovno znači „kamena vrata“ što se prvobitno odnosilo na zajednički zid za ceo niz kuća u kojima se nalaze ulazna vrata za svaku od njih.

Lilong (li=zajednica, long=niz) je stambeni kvart koji se sastoji od nekoliko povezanih pasaža, u kojima su individualni šikumeni poređani u niz. Neki od tih pasaža izlaze na javne gradske ulice, a tu se obično nalazi ukrašeni luk i kapija koja se noću zaključava.

Pasaži su polujavni prostor i u većinu njih se danas može slobodno ulaziti, sa mnogo manje nelagode nego pri ulasku u savremeni pekinški hutong.  Taj polujavni prostor je premošćen nizom čeličnih cevi za sušenje veša, kroz njega se vazdušno vode neverovatne količine električnih kablova i drugih instalacija, tamo se parkiraju bicikli i motocikli, kolju pilići i secka povrće… sve to u ta dva-tri metra širine. Ipak oni koji tu provedu detinjstvo, nikad to više ne zaborave i tako je život u šikumenima  postao nezaobilazni sastojak stare šangajske romantike. U svoje zlatno doba, razgranata mreža šangajskih lilonga  je bila idealno mesto za razne nelegalne i polulegalne aktivnosti. U njima je cvetala kocka, trgovina opijumom i prostitucija, a u najotmenijim šikumenima  zapadne goste su zabavljale sing song devojke, šangajska varijanta japanskih gejši. One su se toliko dopale strancima da je u godišnjem opštinskom budžetu stranih koncesija postojala obavezna stavka: održavanje sing song lokala. Šangajska policija nije pokazivala nikakvu želju da ulazi u mrežu lilonga i obračunava se sa nelegalnim aktivnostima, koje, kako se smatralo, ionako nisu ugrožavale život grada, nego su mu davale dodatni šarm.

Ali, jedna specifična subverzivna delatnost, započeta u šangajskim lilonzima, na kraju će doći glave i kineskim vlastima i stranim koncesijama, te preokrenuti naglavačke živote ljudi u celoj Kini. Naime, svoje prve kongrese je  Kineska Komunistička Partija održavala u zabačenim, nedohvatljivim  šangajskim lilonzima i tako, uz pesmu sing song devojaka, u atmosferi zasićenoj revolucionarnim zanosom i opijumskim isparenjima, slavno započela svoj pobedonosni put ka osvajanju apsolutne vlasti. 

Šangaj 2014.  Dva šangajska lilonga. Na levoj slici se vidi ukrašeni ulaz u lilong,a  na desnoj, na kraju pasaža, kapija koja se noću zaključava.

Iako se u današnjem Šangaju stari lilonzi ruše da naprave mesta za savremene nebodere, ima ih još uvek dovoljno i, bar u ovom momentu, njihov opstanak nije ugrožen. Život u njima je gotovo isto onako romantičan kakav je bio i pre sto godina i utisak je da šangajska javnost to zna da ceni.

Darko Veselinović, juli 2015.