Tekstovi o arhitekturi

Arhitektura u doba Mussolinija
-modernizam i tradicija pod strogom kontrolom

Nastanak fašizma

Na prelasku u dvadeseti vek, u krugovima nove generacije mladih evropskih intelektualaca bile su popularne raznovrsne filozofske i političke ideje. Bilo je onih koji su se zalagali za bespoštednu klasnu borbu, drugima je na umu bilo ujedinjenje sopstvene nacije, a treće je posebno privlačio koncept „natčoveka“.

Jedan od njih bio je i Benito Mussolini, mladi, harizmatični italijanski novinar, koji je zbog svoje buntovne prirode bio čest posetilac italijanskih zatvora. Sa svom svojom mladalačkom znatiželjom on je čitao, …ma ne.., prosto „gutao“ i prevodio modernu filozofsku literaturu upijajući ideje Nietzsche-a, Engelsa, Marx-a, Malateste, Pareta, i drugih zvezda tadašnje intelektualne klime, čije su se misli borile za prevlast u dubljim sferama njegove ličnosti. U jednom momentu bio bi socijalista, zatim patriota; pacifista, pa ratni huškač; boljševik, pa nacionalista. Mešale su se u njemu razne ideje, ali trebalo je još vremena da se spoje u kakav- takav konzistentan sistem. Kao i mnogi drugi buntovni savremenici svesno je izbegavao ideju liberalne demokratije koju je smatrao dekadentnom, „trulom“ i prevaziđenom.

Pred kraj I svetskog rata ili neposredno posle njega, najzad su se, u glavi tog italijanskog novinara, kolektivističke ideje nacionalizma i socijalizma poređale po značaju i uvezale u objedinjenu, eksplozivnu kombinaciju čija će fatalna privlačnost nadaleko prevazići italijanske granice. Ta ideologija, koju je Mussolini nazvao fašizam, Italiju će uvući u slatko-gorki pakao totalitarizma, a njemu lično doneti slavu, moć i obožavanje. Jedinstvo i ponos nacije treba da su
najviši cilj, klasnu borbu će zameniti saradnja između klasa, a naciju treba da predvodi neumorni i svestrani vođa - il Duce. Da bi ispunio istorijski zadatak novi Cezar je morao dobro da se potrudi i javnost je imala čast da ga svakodnevno prati kako vozi avion, učestvuje u auto-trkama, jaše konje, pripitomljava lavove, svira violinu, mačuje, skija, pliva, govori sve jezike i ima mnogo ljubavnica. „Ja, na žalost, nisam takav natčovek kao Mussolini“ – jadao se Mahatma Gandi. Taj koncept je mnogo puta oponašan, sve do današnjeg dana, ali originalni kult ličnosti,
Mussolinijev je patent. Bilo je kasnije većih, dugotrajnijih i zlokobnijih kultova, ali raširena iskrenost i sveobuhvatnost ovog originalnog, ostala je nenadmašena.

Do tog vremena Mussolini je već naučio da ideologiju treba da prilagodi nižim, slabo obrazovanim, frustriranim slojevima društva, da deo društvene elite treba potkupiti, a ostale marginalizovati ili ućutkati. Kao deo tih napora nekadašnji vatreni ateista pomirio se sa crkvom i ponovio je svoje venčanje u crkvenom ritualu. Očekivano, opozicija je bila premlaćivana i zastrašivana, a jedan opozicioni političar je bio i ubijen. Mediji su bili pod čvrstom kontrolom, a
izbori, dok su još postojali, bili su neravnopravni. I pored toga, u Italiji su ga mnogi podržali. Podrškom fašističkoj vlasti osramotili su se, između ostalih, Marconi, Pirandello i  D'Annunzio, a Filippo Marinetti  se sa celim futurističkim umetničkim pokretom kolektivno priključio fašizmu. Kada je Mussolini zatražio od Italijana da predaju državi svoje zlatne predmete kao pomoć za razvoj, oni su to masovno učinili. Luigi Pirandello je, na primer, dao da se pretopi njegova medalja od Nobelove nagrade. Žene su skidale i poklanjale svoje venčane burme, a desetine, verovatno i stotine njih, dale su svom vođi i sve ono drugo što jedna žena može da pruži obožavanom alfa-muškarcu.

Naravno, nisu svi bili oduševljeni. Na vrhuncu svog tog ludila, jedan pisac naučne fantastike pravilno je predvideo da će Mussolini kad-tad objaviti rat Francuskoj, da će rat biti izgubljen i da će ga potom ubiti sopstveni narod. Tako se i desilo,…ali to će biti tek kasnije, a dotada je trebalo izdržati još nekoliko godina njegovog nepodnošljivog trijumfa. Uostalom, „bolje je živeti jedan dan kao lav, nego sto godina kao ovca“, kaže Benito Mussolini.

Umetnost i arhitektura u doba fašizma

Iako je za vreme fašističke vlasti italijanska umetnost bila pod državnom kontrolom i u funkciji velikog nacionalnog cilja, stega vlasti još nije bila tako stroga kao u kasnijim totalitarnim režimima. Džez, ta „užasna crnačka“ muzika, čak je bio tajno omiljen, na neskriveno gađenje Mussolinijevih kolega-diktatora, Hitlera i Staljina. Štaviše, kasnije je jedan od Mussolinijevih sinova u posleratnoj Italiji postao vodeći džez muzičar i ostvario značajnu internacionalnu
karijeru. Drugi njegov sin je u vreme fašističke vlasti bio značajan filmski kritičar i producent i odlučujuće je pomogao filmskim režiserima Fellini-ju, Antonioni-ju i Rossellini-ju u počecima njihovih veličanstvenih karijera. Treći sin je postao vrstan pilot, a četvrtog, onog nepriznatog, ubila je tajna služba.

„Degenerisana“ likovna umetnost, ona apstraktna, nadrealistička i ekspresionistička, koja je tako žestoko ismevana u nacističkoj Nemačkoj, u Italiji je dosta dugo bila tolerisana, a Marinetti-jevi futuristi bili su jedna od perjanica nove fašističke likovne umetnosti, mada su, na žalost, bili suviše internacionalni, umesto da budu specifično italijanski. Konkurenciju njima formirala je Margherita Sarfatti, uticajna likovna kritičarka i Mussolinijeva jevrejska ljubavnica, koja je okupila grupu likovnih umetnika spremnih da reinterpretiraju tradiciju slavnog italijanskog slikarstva i
ujedno daju neposredniji doprinos fašističkoj propagandi. Taj pokret je prigodno nazvan Novecento Italiano. Još neposrednije su u službi vlasti bili autori propagandnih murala, fasadnih reljefa i spomenika sa Dučeovim likom i fašističkim simbolima od kojih su mnogi i danas vidljivi u Rimu i drugim italijanskim gradovima.

Arhitekturu početnog perioda fašističke vlasti obeležili su pripadnici racionalističkog umetničkog pravca. Racionalisti, grupa mladih arhitekata sa severa Italije, objavili su da će njihov stil biti nešto između Novecenta i futurizma. „Nešto između“ nikad nije dobra ideja za umetnički pravac, ali, njihov proglas, zapravo, nije bio puna istina. Oni su, u stvari, bili tipični predstavnici onoga što će u arhitekturi biti poznato kao Moderna, odnosno u Americi kao „internacionalni stil“. U tom momentu, klatno umetničkog ukusa već se pomerilo od naglašene dekoracije ka utilitarizmu,
racionalnosti i izostanku svake dekoracije. Posebno se istakao arhitekta Giuseppe Terragni, a njegovo najpoznatije racionalističko delo je Casa del Fascio u gradu Komo, na krajnjem severu Italije, uz granicu sa Švajcarskom. Kada poslednjeg dana svog života, progonjeni Benito Mussolini, bude pokušavao da se dokopa švajcarske granice ili bar američke vojske da joj se preda, put bekstva će ga voditi kroz Komo. Da li je iskoristio priliku da baci poslednji pogled
prema tom objektu i dozvoli da ga preplavi osećaj prolaznosti života?

Giuseppe Terragni, Casa del Fascio, Komo

Casa del Fascio je zapravo opšte ime za lokalna sedišta fašističke stranke i širom Italije ih je izgrađeno mnogo, verovatno više hiljada, mnogi od njih baš u stilu racionalizma. Današnji posetilac grada Komo ima sve šanse da uopšte ne zapazi taj objekat, jer je ono što ga karakteriše kasnije mnogo puta reprodukovano, naročito u istočnoj Evropi, pa njegov izgled nije dovoljno interesantan da privuče pažnju. Objekat i danas, relativno nezapaženo stoji u Komu, na njemu su zastave Italije i Evropske unije, pa je verovatno to sada neka opštinska zgrada.

Nije to bilo loše, ali novoj vlasti je trebalo nešto još bolje. Prvi očigledan problem je što taj italijanski racionalizam nije bio ni bleda senka onoga što se u to vreme dešavalo u arhitekturi demokratske, liberalne, omrznute Amerike. Drugi, još važniji, bio je nedostatak specifičnih italijanskih motiva, pa su i umerene pristalice tradicije dobile svoju šansu.

Novoosnovani idealni fašistički gradovi

Arhitektura italijanskog fašizma imala je jednu vrlo značajnu oblast u kojoj je mogla da se istakne. Bili su to novoosnovani gradovi i sela, kojima je trebalo dati specifičan moderni, nacionalni, fašistički karakter. Iako je bilo slučajeva da su bili osnivani i iz drugih razloga, najkarakterističniji su bili oni gradovi koji su osnovani na zemljištu dobijenom isušivanjem drevnih močvara. Naime, u moru demagogije koja je karakterisala Mussolinijevu fašističku
vladu, provukli su se i neki konkretni uspesi, a posebno upečatljivo je bilo isušivanje Pontijske močvare, južno od Rima, koja je od pamtiveka bila leglo malarije. Isušivanje je počelo još u vreme Renesanse, ali tek 1930-tih je uspešno okončano i močvara je pretvorena u kvalitetno poljoprivredno zemljište ispresecano kanalima i putevima. Na tom području počela je planska izgradnja gradova i sela i naseljavanje stanovništva iz drugih krajeva Italije. Urbanistički koncept je bio prilično jasan. U centru će uvek biti trg i na njemu crkva, Casa del Fascio, škola, opština i policijska stanica, a u okolnim pravilno raspoređenim ulicama biće stambene kuće za pretežno poljoprivredno stanovništvo.

Glavna arhitektonska bitka, često na ivici skandala, vodila se oko projektovanja centralnih objekata u tim novoformiranim mestima. Predstavnici vodećih arhitektonskih stilova, Novecenta i racionalizma međusobno su se vrlo žučno optuživali. Čak i kada su za projekte raspisivani konkursi, oni su bili sumnjive regularnosti i uvek su ih pratili optužbe, uvrede i kontroverze. U suštini se uvek radilo o tome koliko treba da bude Moderne, a koliko tradicije. Na kraju su svoj deo kolača dobili i racionalisti i novecentisti i futuristi, a najuspešniji u dobijanju lukrativnih poslova bio je modernistički arhitekta Concezio Petrucci, lični prijatelj ministra javnih radova, koji je na kontroverznim konkursima uvek lako pobeđivao, ponekad i neke veoma zanimljive projekte.

Na Sardiniji, koja je takođe patila od endemske malarije, pokrenut je sličan program isušivanja močvara, koji je u vreme Mussolinija samo delimično uspeo, ali i to je bilo dovoljno da u tom periodu budu osnovana tri sardinijska mesta u tipičnom fašističkom maniru: Mussolinia (danas Arborea), Carbonia i Fertilia.
Arborea, Casa del Fascio

Na konkursu za projekat Fertilie pobedio je opet Petrucci sa svojim saradnicima, mada je urbanističko rešenje, bazirano na britanskom konceptu garden city- ja nešto ranije dao inženjer Arturo Miraglia. Rat je omeo gradnju i naseljavanje, pa su do kraja rata objekti bili nedovršeni i prazni, a dovršeni su tek posle rata kada su u Fertiliu naseljene izbeglice iz Istre, Rijeke i Dalmacije koje su proterali jugoslovenski partizani.

Fertilia 2018, Via Pola

Njihovi potomci i danas žive u tom mestu čije sve ulice nose nostalgična imena iz staroga kraja:
Via Fiume (Rijeka), Via Zara (Zadar), Via Cherso (Cres), Via Parenzo (Poreč), Lungomare Rovigno (Rovinjska promenada), Via Dalmazia.... U centru gradića je restoran, čija vlasnica je kao devojčica izbegla iz Rovinja i gde se, do danas, svake srede priprema istarska večera.
Fertilia 2018, Crkva svetog Marka

Kada je posle rata u okviru Maršalovog plana, uz podršku Rokfeler fondacije Sardinija najzad očišćena od malarije, njen turistički razvoj počeo je od grada Alghera, male Barcelone, katalonske enklave na Sardiniji, koji se nalazi na samo nekoliko kilometara od Fertilie. Iako je Alghero u toku leta prepun turista, Fertilia je i dalje poluprazna, uspavana, beznadežno nostalgična. Početna ideja garden city-ja nije do kraja sprovedena.
Fertilia 2018, Osnovna škola. Desno je detalj sa čudnim, modernističkim slovima: SCUOLA ELEMENTARE

EUR distrikt u Rimu

Najambiciozniji arhitektonski projekat u fašističkoj Italiji bila je izgradnja distrikta EUR u južnom delu Rima, koji je građen za potrebe svetske izložbe, Esposizione Universale Roma, skraćeno EUR, koja je trebalo da bude održana 1942. To bi bila idealna prilika za Mussolinija da proslavi dvadesetogodišnjicu fašističke vlasti i prikaže dostignuća svoje zemlje. U vreme kada se taj projekat pojavio, Mussolini više nije bio usamljeni ekcentrik na vrhu političke scene u Evropi. Njegov veliki obožavalac, nemački nacionalsocijalista Adolf Hitler, sada mu je bio suparnik. Trebalo je i Hitleru i trulom Zapadu pokazati ko je još uvek glavni.

To, naravno, nije bio projekat na kome bi se smelo dozvoliti nadmetanje nekih tamo racionalista ili futurista, pa je Mussolini za glavnog projektanta, sa svim ovlašćenjima, odabrao najboljeg čoveka kojeg je imao na raspolaganju – Marcella Piacentini-ja.

Piacentini je bio arhitekta bogatog iskustva, koji je u dotadašnjoj karijeri prošao sve i svašta, a u eri fašizma se veoma dobro snalazio u kombinovanju modernih i tradicionalnih arhitektonskih izraza. Pod pritiskom velikog državnog značaja, a naročito konkurencije iz Nemačke, u ovom projektu morao je da doda još i veliku dozu monumentalnosti, uz naglašeno korišćenje antičkih rimskih motiva, što je i inače bio rastući trend u poslednjim godinama fašističke vlasti.
Rim, distrikt EUR, Ulica civilizacije rada

EUR je zamišljen kao gradska četvrt sa javnim zgradama, kongresnim centrom, velikom sportskom dvoranom, veštačkim jezerom i širokim bulevarima, u kome dominiraju neoantički kipovi i kolonade. Većina objekata tog distrikta, čija je monumentalnost naglašavala značaj trenutka, vremenom je izgubila svoju početnu uzbudljivost, pa su danas manje zanimljivi, ali jedan od njih svojom pojavom menja percepciju celog distrikta. To je zgrada koja se zove Palata italijanske civilizacije, a koju neki zovu i Kvadratni Koloseum.
Palata italijanske civilizacije

Verovatno je, na tragu reinterpretacije Antike, osnovna ideja zaista bila da se niz lukova na fasadi koji krase antički Koloseum, stave na zgradu drugačijeg oblika. Međutim, kada je to sprovedeno i kada su u lukove u prizemlju dodati neoantički kipovi dobijena je zgrada koja kao da nije iz ovog sveta, koja kao da ničemu ne može da služi i kroz koju kao da večno duva neki vetar duboke nostalgije. Prazan plato oko objekta, antički kipovi umesto ljudi, zgrada koja
ničemu ne služi, … nije ni čudo što se mnogi na tom mestu osete kao da su upali u neku „metafizičku“ sliku Giorgia di Chirica i to je ta promenjena percepcija celog distrikta.
Palata italijanske civilizacije - detalj

Sve četiri fasade su iste, na gornjem delu fasade je citat o italijanskoj kulturi iz jednog Mussolinijevog govora. Na svakoj od fasada lukovi su matrično raspoređeni u šest vrsta i devet kolona, Neki kažu da je to zato što reč Benito ima šest slova, a Mussolini ih ima devet, ali to su samo nagađanja. Niko ne zna pouzdano koje su bile umetničke namere autora objekta, Guerrini-ja, Lapadule i Romana, a šta se desilo neplanirano.

Iako svetska izložba, zbog rata, nije održana, EUR je izgrađen, teško bombardovan, pa posle rata obnovljen, nešto po originalnim projektima, a nešto u skladu sa posleratnim trendovima. Glavni arhitekta, Piacentini, koga je javnost povezivala sa bivšim režimom, u posleratnom periodu bio je marginalizovan i neko vreme nije dobijao ozbiljne projekte, nego je samo predavao na univerzitetu. Ipak, kada je obnova EUR-a bila u punom zamahu, pozvan je da da
svoj doprinos.
Rim 2019, EUR

Današnji EUR je moderna poslovna zona izmeštena iz centra grada, u kojoj velike internacionalne firme imaju svoje kancelarije. Palatu italijanske civilizacije iznajmljuje „Fendi“, proizvođač luksuzne modne robe.

Darko Veselinović, februar 2020.


Top